Vaša dela

Ova stranica je namenjena onima čiji tekstovi su već negde objavljeni a vezani su za Čurug i dešavanja u našem mestu.
Ukoliko vi znate za neki tekst koji je negde objavljen, slobodno nam javite, postavićemo ga na ovoj stranici, sve u cilju dalje afirmacije onih koji umeju da iskažu svoje misli pisanom rečju, ili u slikama.
S poštovanjem:
Administrator sajta

 

SVILENE BOMBONE

Već 104. godinu u Čurugu se proizvode svilene bombone. Šarene, jednobojne, žele, orasnice, okruglaste... Zaboravljenih ukusa, drugačijih mirisa. Svaka slivena zahvaljujući velikom majstorluku i davno izveštenim rukama. U svaku uliven dah davnih vremena. I mnogo ljubavi. Zbog toga su i uspele da obiđu sve kontinente. Prvu je napravio Rista Đorđević. U kući u kojoj se prave i danas, čitav vek kasnije.Rista je ovom umeću naučio Slavka Milivojeva, dečaka kojeg je u svoj dom primio 1934. godine. Slavko je tada imao devet godina. Ubrzo je postao čuveni šećerdžija u ovom kraju.

 Bio je, vele mu potomci, veliki boem. Voleo je pesmu i kafanu, a od svega više svoj zanat. U svaku šećerku koju je stvorio unosio je dušu. Znali su ga svi, nijednog vašara pod panonskim nebom bez njega nije moglo biti. Pred njegovim tezgama bilo je najviše gužve i pesme. A kako i ne bi kad su bile najslađe.

I danas se u ovoj kući prave bombone. I danas se one prodaju na vašarima širom zemlje. A glavne bombondžije su Slavkov sin Negovan i supruga Mira, koja je i vlasnica radnje „Bombonica“.
- Deda je umro prošle godine, imao je 81. A baba Đurđinka godinu pre njega. Bili su veliki ljudi i veseljaci. Nikada ulicom nije prošla muzika da je nisu zvali pod prozor. A znalo se, pevale su se „Milkina kuća na kraju“ i još neke drage pesme.

Mnogo su ljubavi dali svima oko njih i štošta smo od njih naučili. Uvek su nam pomagali i materijalno i duhovno a, što je najvažnije, naučili su nas da volimo to što radimo – pričaju Mira i Negovan. Oni su godinama živeli u Apatinu, ali su se ipak vratili u Čurug, gde su oboje rođeni, i nastavili porodični posao. Valjalo je i pomoći dedi i babi koji više nisu mogli da rade kao pre. U poslu im pomažu sin i, kad zatreba, prijatelji. Danas se bombone proizvode u novoj, savremenoj radionici. Napravljeni su nove prostorije ali su u njima i dalje stogodišnje mašine. I stogodišnja tehnologija. U ovoj se radionici katkad dnevno proizvede i 300 kilograma slatkiša.

- Nastavljamo tradiciju i nadamo se da će to učiniti i naši naslednici. Ovde je do 1971. godine bila poslastičarnica a već godinama tu je samo proizvodnja. Ovakve bombone ne pravi niko drugi. U njima nema nikakvih primesa, onakve su kakve su se pravile pre više od stotinu godina, kada su se prodavale na komad. U njima je šećer, bombonski sirup i boja. Drago nam je što su oni koji ih kupuju svesni da su zaista drugačije i kvalitetnije od ovih koje se danas proizvode.

Doduše, oseti se da naši ljudi baš i nemaju previše novca, ali ipak smo zadovoljni. Po bombone nam dolaze iz cele Srbije. A na vašarima smo i dalje neizbežni. Obilazimo sve u Vojvodini i dalje. Kada je bila 250. godišnjica rumskog vašara, naša su deca dobila plaketu za najuređeniju tezgu – priča Mira koja je dobila brojna priznanja za izuzetne veštine u bombondžijskom zanatu. Uvrštena je čak i u knjigu o pronalazačima u Srbiji zbog, kako je napisano, inovativnog pristupa u prizvodnji. Svoj patent Milivojevi su zaštitili u Zavodu za intelektualnu svojinu a njihov zanat je na listi retkih starih zanata koji još uvek žive u Srbiji.

U radionici Milivojevih su mašine kakvih odavno nema. Proizvodnja počinje u kuhinji, gde su veliki bakreni kazani, koje je koristio i deda. Smesa za bombone se sipa u bakreni „vakuum“. Tu postaje gušća i kompaktnija, iz nje se izvuče voda. Potom se smesa stavlja na mermerni sto, gde se farba. Ako je mentol, boji se u zeleno, ako je neka druga – od volje je. E, posle se sve prebacuje na topli sto pa u mašinu staru preko stotinu godina u kojoj dobija oblik.

A kada se oboje, svilene bombone kače se o klinove gde se izvlače da dobiju sjaj. Tim se neobičnim postupkom, na primer, šećer koji je zagrejavanjem dobio boju meda, pretvara u bele bombone. Kako se u ovim mašinama menjaju kalupi – i bombone dobijaju drugačiji izgled. Lišće, lutke, kifle, šišarke, ima i limun kriški, medenih, bištangli... “Dražirane” su mentol, anis, jagoda, neke su medene a neke i kisele. Žele se proizvode isključivo od želatina, a i orasnice imaju specifičan ukus. Svaka miriše drugačije. Na onima od mentola je utisnut i zaštitni znak – krst. On je, vele ukućani, simbolizovao mir i blagoslov koji je uvek izlazio iz ove kuće.

U ovoj se radionici proizvode i kocke od limuna i čokolade, lizalice a Negovan je majstor za krune od orasnica i bombona. Pravi ih za svatove, rođendane, krštenja i druge svečanosti.
- Kroz celu Srbiju su naše bombone pronete i svi su bili oduševljeni. Na vašarima i svečanostima svima prvo u oči padne meso, sir i kajmak, ali ubrzo su one u centru pažnje. A imaju i humanitarnu misiju. Želimo da obradujemo druge. Uvek su one bile simbol radosti i tako i izgledaju – kaže Mira. Nedavno su se ovim slatkišima obradovala i deca u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici ali i mnoga druga. Stizale su tamo gde su najpotrebnije – do siromašne dece i dece bez roditelja. Otišle su na prave adrese u svakom mestu u ovom delu Vojvodine.

Slatko dvorište u čuruškoj ulici Nikole Tesle ne izgleda više kao pre. Napravljena je nova radionica s nekoliko prostorija koje su dobro opremljene. Ali na nekim starim policama još uvek se kriju kalupi iz 19. veka koji se odavno ne koriste. A pričaju najlepše slatke tajne i davnašnje priče. Saznajemo – bombone su bile malecke ali je svaka bila umetničko delo. Neke su bile u obliku ribe, bilo je zeka, kašika, čizama. Drugačije su bile božićne od uskršnjih, razlikovale su se one namenjene deci, damama... Deca su volela Deda Mraza na zeki, a naravno, omiljene su bile čokoladne bombone. Za njih su bili posebni kalupi: čovek sa cilindrom i štapom, dečak i mnogi drugi.
Iz Dnevnika. Autor: Slađana Gluščević

ISTORIJAT ČURUŠKE ČITAONICE

            Čuruška crkva je sve do 1848. godine bila glavni i jedini  svetionik  oko koga se odvijao tadašnji kulturni život mesta  .Tadašnji  sveštenici i đakoni  su bili prvi prosvetitelji , a ujedno i učitelji u opštinskim narodnim školama  , koje su po svom karakteru bile veroispovedne.kasnije, dolaskom  školovanih učitelja, škole se odvajaju od crkve .
Prema istorijskim podacima 1865. godine se osnivaju dve škole : škola Milana Jankovića – državna i škola Stevana  Jankovića – opštinska (Srpsko narodno osnovno učilište).
U XVIII i XIX veku  kulturni i prosvetni  život Čuruga vodili su  brojni sveštenici  kao što su: Ilija Rakić, Jakov stanisavljević, Dimitrije Vlaović, Maksim Milovanović i Svetozar Popović koji su ujedno sačuvali od propasti i dosta knjiga iz toga vremena .Iz tog perioda treba pomenuti i učitelje : Adam Tašanović, Milan Jovanović, Stevan Janković, Dušan Kalenić i drugi .

O organizovanim kulturnim zbivanjima  u XVIII i XIX veku  U Čurugu saznajemo  iz beležaka  paroha Vasilija teofanovića – Vakule  koji kaže :„U Čurugu postoji „Srpska čitaonica“ koja je osnovana 1868. godine , na revnoosno  zauzimanje učitelja Stevana Jankovića.Članovi su sve sami Srbi , no broj je , na žalost, veoma male , jer naš svet je dosta nemaran spram ove ustanove mada bi trebalo oberučke da je prigrle“

Značajno mesto u kulturno-prosvetno i nacionalno-političkom životu žitelja Čuruga imale su čitaonice, kasine , biblioteke  i razna društva . Na njihovom čelu su se nalazili uglavnom sveštenici i učitelji  koji su honorarno , po nekoliko časova boravili u tim  ustanovama  i trudili se da opismene , u ono vreme , mahom poljoprivredni živalj, odnosno da pokušaju da im usade ljubav prema knjizi.

        Prvootvorena „Srpska čitaonica“ imala je oko 400 naslova (Laza Lazarević, Žil Vern, Vukove  pesme...).Jedna od aktivnosti Čitaonice je bila i prirećivanje tzv. „Besede“ na kojima su recitovani stihovi , ponekad izvođeni i pozorišni komadi , a neretko su  se tu vodili i stranačko-politički  verbalni obračuni . Pored čitaonice , Čurug je imao i kazine gde se okupljala  uglavnom inteligancija Srba , Mađara , Nemaca i dr.
Seoska čitaonica u Čurugu je 1901. godine odlukom opštine , sa fondom od 2000 forinti  počela sa radom . Pomenuti novac je bio predviđen za kupovinu mađarske  literature, no Srbi su se toj odluci usprotivili  i nakon toga dobili su 2/3  fonda za svoju  čitaonicu od čega su kupljene nove knjige i pretplata na časopis „Zastava „.
Početkom XX veka , sa napretkom  kulturnog života mesta  i biblioteka doživljava svoju renesansu , uvećava se knjižni fond, a ujedno i interesovanje Čuružana za knjigom je sve veće. U tom periodu biblioteka je bila u centru sela u tzv. „Svetosavskom domu „.
Za vreme I  svetskog rata  svim oblicima kulturnog života , pa samim tim  i biblioteci , bio je zabranjen svaki rad.
Posle  I  svetskog rata i oslobođenja od Austro – Ugarske monarhije , ponovo oživljava kulturni život u Čurugu. Nabavkom novih knjiga , čitaonica  dolazi do , za ono vreme , zavidnog fonda  od nekoliko hiljada knjiga .
U periodu između dva rata , čitaonica se nalazila u „Sopkolskom domu „ pored fiskulturne sale i tadašnji bibliotekari su bili uglavnom učitelji : Jovan Vesić, Marko Kaćanski , a bilo je i volontera kao Živko i Sava Ćurčin, koji su radili dva puta  nedeljno i trudili se  da omoguće meštanima Čuruga druženje sa knjigom  i raznim časopisima .Konkretno za ovaj period  postoji jako malo sačuvanih podataka , jer su se tu , naročito pred II svetski  rat , sukobljavali interesi srpskog i mađarskog stanovništva .Vršena su učestala obostrana spaljivanja  i uništavanja pisanog materijala , pa je to razlog slabo dostupne arhivske građe.Da je situacija u selu bila „napeta“ govori i podatak da su se  mladi čuružani  organizovali u „Narodnu gardu“ i tako pokušali da očuvaju , između ostalog, i kulturno blago srpskog naroda koje se dobrim delom  nalazilo  u tadašnjoj čitaonici.
Obogaćivanju knjižnog fonda  doprineli su mnogi viđeniji Čuružani , među kojima je i porodica Kasapinović, koja je poklonila  deo svoje, vrlo bogate,  privatne biblioteke , a bilo je i drugih dobrotvora.
Posle II svetskog rata  u sklopu sveukupne obnove zemlje, pa time i Čuruga, dolazi i do razvoja kulture, a samim tim i razvoja bibliotekarstva .Naročito je značajan period 60-tih i 70-tih godina prošlog veka kada je biblioteka i korišđenje bibliotečkog fonda imalo svoju ekspanziju.
Biblioteka je u tom periodu često menjala adrese, odnosno prostor u kome se nalazila čitaonica i knjižni fond od kojih  ću spomenuti  samo neka mesta zgrade , gde su se prema usmenim podacima  nalazile prostorije čitaonice.Nakon premeštaja iz Sokolskog doma, biblioteka se seli u prostoriju sadašnjeg  penzionerskog doma, pored crkve,gde su dobrovoljno radile učiteljice:Jelka Lazić i Mila Stanišić.
Odmah posle toga biblioteka se nalazila u prostorijama tzv. „Simkine kafane“, a kao bibliotekar je tada radio Mile Siriški . U to vreme je biblioteka radila otprilike dva puta nedeljno ( i po potrebi).Odmah pored biblioteke nalazila se sala za bilijar , tako da je taj prostor bio centar okupljanja u Čurugu.Nakon kraćeg perioda biblioteka se seli u kuću Mice Dragaševe.

U njoj je tada  radila Bečejac Milica , sa takođe neodređenim radnim vremenom.1960. godine,kada se čuruška biblioteka spojila sa bibliotekama opštine Žabalj,u jednu celinu, pod nazivom Narodni univerzitet, pridružuje joj se Bogdanka Kaćanski , koja je bila prvi diplomirani bibliotekar. Od tada biblioteka  ima stalno radno vreme , a često je bila otvorena i vikendom .
Godine 1964. imamo novu seobu  u tzv. „Mlečni restoran“  gde sa radom počinje Natalija Grozdanić (kasnije Kojić).

U njoj je tada  radila Bečejac Milica , sa takođe neodređenim radnim vremenom.1960. godine,kada se čuruška biblioteka spojila sa bibliotekama opštine Žabalj,u jednu celinu, pod nazivom Narodni univerzitet, pridružuje joj se Bogdanka Kaćanski , koja je bila prvi diplomirani bibliotekar. Od tada biblioteka  ima stalno radno vreme , a često je bila otvorena i vikendom .
Godine 1964. imamo novu seobu  u tzv. „Mlečni restoran“  gde sa radom počinje Natalija Grozdanić (kasnije Kojić).

Na toj lokaciji biblioteka se radi sve do 1967. godine kada  se seli u prostorije „Doma kulture“, ali je taj period trajao samo godinu dana.

Konačno, 1968. godine biblioteka se  useljava u staru školsku zgradu koja je ostala prazna nakon izgradnje nove škole i na toj lokaciji se i danas nalazi.
Važno je istaći  da  je , od svih pomenutih radnika  biblioteke , Natalija Kojić, iako se nije  školovala za taj poziv, ceo svoj radni vek , punih 40 godina, posvetila bibliotekarstvu i biblioteci. U tom dugom vremenskom intervalu  svoga rada, ona je ostavila dubok trag u novijoj istoriji bibliotekarstva u Čurugu.

Iz dostupnih izvora o radu biblioteke iz tog perioda, koje sam uglavnom dobio usmeno od tadašnje bibliotekarke Natalije Kojić, došao sam do saznanja  da je ona imala , za seosku ustanovu ,  izuzetno zanimljive  kulturne manifestacije .Hronološki ćemo ppomenuti  samo neke od važnijih dogaćaja : 1972. i 1976. godine pisac Miroslav Antić održava književne večeri , 1978. Rade Obrenović priređuje promociju knjige.1982. godine na književnoj večeri gostuje Pavle Janković.1985. godine biblioteku posećuje Mira Alečković koju je najviše volela dečija publika .Osim pisaca u biblioteci su se održavale razne izložbe : likovnih radova, keramičkih rukotvorina g. Vladislava rajčetića  kao i mnogobrojna tzv. „Literarna poslepodneva“ gde su deca čitala  svoja ai i dela poznatih pisaca .
Hteo bih još da istaknem da te česte selidbe u prošlosti nisu ništa pozitivno donele , najpre knjigama , koje su naše najveće blago .No , kako kultura  nikad  nije imala veći uticaj  ni u prošlosti , a ni danas, morali smo se suočiti sa tim  da je besparica najveći problem društva .U globalu gledano kultura, pa i bibliotekarstvo kao njen sastavni deo je uvek bila deo društva koja  je bila zapostavljena.Mislim da je konačno vreme da shvatimo da razvoj kulture može doneti samo dobro društvu u kojem živima  a samim tim i narodu kojem pripadamo .

Sadašnjost biblioteke i čitaonice u Čurugu

            Da bismo predstavili  sadašnji život  čuruške        biblioteke i čitaonice,moramo priznati da kultura  uopšte , a sa njom i naše zanimanje danas, kao što sam već napomenuo, nije u nekom „zlatnom periodu“. Naprotiv, svuda je na marginama , a ne bi trebalo.Samo kad pogledamo veće gradove  i istanove kulture u njima (sa retkim izuzecima) , onda nam je sve kristalno jasno .Svesni smo  da mi u malim sredinama moramo duplo više da radimo  u odnosu na veće centre kako bi se izborili i produžili „život“ naših biblioteka.U današnje vreme  imamo jako veliki uticaj računara , tj. „Interneta“ koji su svojom tehnologijom  ušli i u polje bibliotekarstva  i to je dobro, ali po mom mišljenju  nikad neće zameniti dobru knjigu.
No, ako je to put koji vodi ka savremenom društvu  i koji će doprineti da bibliotekarstvo kao delatnost napreduje , mi ćemo u čuruškoj biblioteci prihvatiti tu ideju  i truditi se da je našim radom  i zalaganjem  još više omasovimo među čuružanima .
Danas u čuruškoj biblioteci, koja radi kao ogranak  matične biblioteke ONB „Veljko Petrović“ u Žablju , imamo puno radno vreme (7-20časova) i trenutno zaposlena dva radnika Gorana Kojića i Predraga Nađalina.
Biblioteka  poseduje dve prostorije .U prvoj, većoj,  je smešten dečiji fond i čitaonički prostor , dok je  u drugoj  smešten u policama uredno klasifikovan  preostali knjižni  fond, koji trenutno iznosi prema inventarnim knjigama 14.333 knjiga. Kako naša biblioteka boluje od bolesti  od kojih boluju sve biblioteke,  a to je veliki broj nevraćenih  i izgubljenih knjiga ,  ova brojka ne predstavlja realno stanje knjižnog fonda. Uskoro nam predstoji sveobuhvatna revizija knjižnog fonda
Pre dve godine smo dobili računar i telefonsku liniju,tako da smo ostvarili prvi korak ka modernom bibliotekarstvu.Dobijanjem kompjuterskog programa “wisis“  idemo ka tome da posao osavremenimo i da se povežemo sa fondovima biblioteka u većim gradovima.Na taj način ćemo našim korisnicima pružiti,što je moguće bolju uslugu i velik broj informacija iz što više oblasti,za koje oni pokažu interesovanje.
Rad čitaonice se zasniva na dnevnoj štampi (“Blic”,”dnevnik”) i na nedeljnim časopicima(“Ilustrovana politika”, “NIN”,”Politikin zabavnik”) ..Sve ove gore navadene listove ,naši korisnici,a i drugi Čuružani, u vreme rada biblioteke mogu pročitati i potražiti ono što ih konkretno intrresuje.
Korisnici naše biblioteke su uglavnom deca osnovnih i srednjih škola, mada nam se u poslednjih par godina povećao broj odraslih i to pretežno ženskog pola, koji  je u procentima daleko veći od muške populacije.Broj korisnika je uglavnom nepromenjiv i kreće se u rasponu od 250 do 300 članova godišnje.Dati broj u odnosu na broj stanovnika ne pretstavlja neki rezultat ,ali to je naša realnost koja je nažalost takva i u većim gradovima.Baš zbog toga kultura uopšte,a i mi bibliotekari moramo poboljšanjem usluga i raznim manifestacijama doprineti povećanju broja korisnika.Zadatak nimalo lak , no ako svi zajedno-država , kulturne institucije i mi kao poijedinci uložimo svoj trud , ni rezultat neće izostati.
Članove naše biblioteke možemo podeliti u tri posebne grupe.Prvu grupu čini školski uzrast koji uglavnom uzima školsku lektiru i ono što im programom u školi zahtevaju njihovi nastavnici, mada ima i onih koji pokazuju interesovanja i van školskog programa. Drugu čini mahom ženska populacija ,svih uzrasta i delatnosti koja potražuje romane najčešće ljubavne sadržine,pisaca poput Danijele Stil, S.Šeldon, Amande Kvik......uz koje se čitajući odmaraju.I treća  grupa su članovi kod kojih je interesovanje različito tj. mogu pročitati dobar triler pisaca H. Robinsa, R. Ladlama.....neki istorijski roman , ali i literaturu nekog drugog žanra.Kao što ništa nije idealno tako i ova podela ima svojih odstupanja odnosno ima članova koji imaju potrebu i potražnju za drugim književnim pravcima.
Da bismo jasnije pretstavili strukturu  naših korisnika kao i njihovo interesovanje.poslužićemo se tabelama T.1 ,T.2 i T3. datim na kraju teksta .
Obnovu i povećanje knjižnog fonda vršimo na razne načine ,uglavnom iz sopstvenih sredstava biblioteke kao i sredstvima pokrajskog i republičkog budžeta.Sem ovih izvora javlja se određeni broj donatora  kako iz Čuruga ,tako i van njega . Ti ljudi najjčešće odvajaju deo svoje lične zbirke i poklanjaju ga ,čime doprinose bogatijem književnom fondu biblioteke njihovog mesta.U proseku godišnje se fond biblioteke uveća za 200 novih naslova.Pri nabavci novih novih knjiga trudimo se da kupimo ona dela koja se poklapaju sa interesovanjem naših korisnika.Veoma vodimo računa da zadovoljimo kako mlađu tako i stariju populaciju stanovništva.Cilj nam je da nam književni fond bude što raznovrsniji i bogatiji.Samim tim ćemo privući ,a ujedno i usaditi našim Čuružanima ljubav prema knjizi ,koja je nemerljiva.

Zaključak

          
Sam podatak da biblioteka u Čurugu  postoji 139.godina, nam govori da ova ustanova ima dugu tradiciju i da se među stanovništvom “odomaćila”,odnosno postala njihov neizbežni član.Od ukupnog broja stanovnika Čuruga, bar polovina njih je bar jednom ili više puta u raznim starosnim dobima posetilo prostorije biblioteke.  Čurug je relativno malo mesto sa veoma siromašnim kulturnim dešavanjima i manifestacijama.Upravo zbog toga bi biblioteka ,zajedno sa školom trebala da bude mesto  gde bi se održavala ta dešavanja.I to ne samo vezana za knjigu, već i druge oblasti  kulture i umetnosti.Zbog svoje duge tradicije a i zbog ljudi vezanih za život čuruške biblioteke kako u prošlosti tako i sadašnjosti ona mora nastaviti da postoji.Ne samo da postoji  već da sadašnjim a i budućim generacijama bude vodilja i žila kucavica u kulturnom životu Čuruga.Mi bibliotekari ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ova ustanova i bibliotekarstvo kao delatnost sačuva  održi pa i unapredi svoj položaj u kulturi i društvu uopšte

Autor: Goran Kojić Čurug

 

 

 

 

 

 

Prijatelj sajta: CURUG.TK
Prijatelj sajta: CURUG ON
Prijatelj sajta: CURUG INFO I OVDE!
Prijatelj sajta: CURUG.BIZ
Prijatelj sajta: ZABALJ.BIZ
Prijatelj sajta: ZABALJ.ON
Prijatelj sajta: ZABALJAC.COM